POSTO LI JE CAREVO NOVO ODELO?

Meni licno je drago da BoTa vise necu gledati non stop i slusati njegove bas replike, komentare i “stavove” umetnicko zubarskog tandema Saper, Krstic, ali verujem da se nista posebno nece izmeniti sa Tomom, niti mislim da je dobro da manje od 25% glasackog tela odlucuje u ime svih nas.

Ni ovaj, kao ni prethodni put nisam glasala. Nisam bila u gradu, imala sam vaznija posla, tz. “zemljane radove”. Kako sam na putu da postanem bio bastovan, moram da budem u harmoniji sa prirodom, i tako odredjujem sebi prioritet, da pratim meseceve mene, oblake i ostale nebeske pojave, uskladjujem se prema kalendaru, itd., ne mogu da se zamajavam i igram “corava posla”, u drzavi koja ne ceni produktivnost, koja ne ulaze u obrazovanje, kulturu, poljoprivredu, a “ceka se predsednik”. Mislim da imamo situaciju “Carevog novog odela”, i da je vecina iole postenog sveta postidjena, ne rezultatima izbora, jer je situacija “bezizborna”, vec saznanjem da istina nikog ne dotice, da nema alternative a da je “biranje” ili “beli listic” farsa, jer sam cin predsednickih izbora je “svrsen cin”,  a licno nemam kandidata za koga bih glasala. Dizanjem cenzusa “belim glasom”, ne dize mi se ponos. A ni optimizam. Ostajem ko ukopana, na pola puta od nigde, ka nikud. Nista se nece izmeniti. Ukoliko ne dodje do lustracije, a ne verujem da je buduca vlast na tom putu. Ne verujem ni u Tominu diploma. Ne verujem ni u “baby face” njegovog zamenika. A “premijerku” sam sahranila uz nedavni “Utisak”. Uzasavam se onoga sto dolazi, kao neminovnost promene vlasti. Misa Brkic me takodje uzasno razocarao, svojim stavom da ne treba uzimati PUPS kao partnera u vlasti, jer ce Krkobabic da reformise penzioni fond, koji ce verovatno nakon isplate 6 plata otpustenim DS kadrovima, da dodatno zamota u crno budzet nove Srbijice. Time je zapravo potvrdio sumnje mnogih, da je budget prazan. Pa kako i ne bio. Koliko kosta predsednicka kampanja? Pre svega me interesuje, koliko ce da kosta postavka novih stanackih kadrova, koliko inace odlazi novca na placanja privilegija koje imaju bivsi predsednici, koliko kosta lecenje Borisa Tadica, da li cemo uskoro leciti i Tomu? Mnogo je crven u licu, da nije dobio hipertenziju, ili psorijazu? Ako novca nema za obrazovanje, kulturu, nauku ili ozivljavanje sela i poljoprivredu, kako to da se “odgovorno” trosi na bivse predsednike, i hoce li novi predsednik da nesto promeni po tom pitanju? Buduci da je poznato da vlast ne zna za stid, interesuje me, hoce li im neko ikad ispostaviti racun? Hoce li Jorgovanka Tabakovic da sracuna, kuda odose pare i posto li je Carevo Novo Odelo?

Nacelno, zagovornik sam “teorije zavere” politicara protiv naroda, uz podrsku tajkuna ili mocnika iz pozadine. Smesno mi je kad se nesupeh DS u sredisnjoj Srbiji i Beogradu smatra lose “odradjenom” kampanjom, kao da je moguce bas u toj meri marketingom oprati umove tolikih ljudi. Zaista, time se pokazuje velika arogantnost DS kadrova, kojima je “vjerujuci” sve sto Saper#Krstic tandem predloze. Moram da se “pohvalim” da mi je ovaj potonji, jos 1987, u Komizi na Bracu, ostavio utisak ogranicenog, neobrazovanog i materijalizmu sklonog tipa, pravog “Dendija”, a bio mi je igrom slucaja zubar, i popili smo pice par puta. Sapera nisam nikad upoznala, ali mi nikad nije bio simpatican, posebno kad sam pre god. i nesto saznala da njegova firma prima “volontere” koji dolaze na “praksu” od 9 – 17h, i ne dobijaju ni markicu, a kamoli topli obrok. Dakle, kad je rec o njegovoj kinti, vrlo se pazi da se “ne razbacije”, a niko ga sigurno nije kontrolisao, niti prijavio, jer je to “kontraproduktivno”, inace sam cula od rodjaka koji radi u “Narodnoj Lutriji” da je on dobrim delo vlasnik. Pa se pitam, kako je moguce da je uspeo da ni manje ni vise, dobije “domaci kazino”, i zasto bi se to i dalje zvalo “Narona Lutrija”? Trebalo bi da promeni naziv, MCEN Lutrija! Kazino je sto je ovaj tip bio savetnik BoTa, i srecna sam sto vise necu slusati njegove unjkave tekstove u BoTinoj interpretaciji. Bar nesto od ovih izbora.

A BoTa sam srela svega dva puta u zivotu, pri put bice pre 8 god., u nekoj od predizbornih kampanji, u kojoj je izgubio moju podrsku, jer sam u mimohodu sa njim imala priliku da vidim “kako menja facu” u roku od 1 sec., od namracene, gotovo zlokobne face sa spustenim usnama u donji luk, zabacenim rukama na ledjima, a “luk” se najednom, pri susretu sa anonimnim poznanikom, pretvorio u izraz preterane ljubaznosti, iskrivljenost i parkosizam dobrog raspolozenja, koju smo kasnije mogli da stalno vidjamo, za javnost. Drugi put na sahrani zajednickog prijatelja, umetnika Sase Markovica Mikroba, ciji je bio drug iz osnovne skole, kome nije pomogao kad je trebalo, i koji je bio isuvise “underground” da mu bude savetnik. Da jeste, sigurno da bi nam bilo bar duhovitije. Tad je Tadic izgledao mnogo bolje, nego danas, iako je sahranio prijatelja, a njega, navodno, ostatak Srbije.”Dvojac bez kormilara” ce verovatno i dalje da gradi marketinsku imperiju, a Tadic ce da se zadovolji radom iz pozadine. Ne mogu da predjem preko utiska, da je ovaj domaci Kluni, nadmasio original. Covek je rodjeni glumac, neostvareni pesnik zeljan slave i popularnosti, i njegovo jucerasnje pojavljivanje mi je ukazalo, da taj covek ima “pozadinski plan” i da se vrlo lukavo smeska. Ali, necu se ja smeskati sto smo mu videli ledja, smeskacu se kad ga stigne karmicki dug.

U prethodnim mandatima, pocev od Slobe, kad sam dobila prvi honorarni posao, pa do danas, nisam imala nikakve privilegije, osim sto sam dva puta radila privremeno u javnim ustanovama kulture, i stekla odredjenu profesionalnu praksu, a posao sam dobila na “preporuku”. Imala sam utisak svih ovih godina da moram da se borim, dokazujem, da niko ne obraca paznju na to sto radim, da sam prilicno usamljena. Nisam dobila ni jedan tekst u nekoj strucnoj publikaciji za 2 decenije, i uvek sam volsebno bila marginalizovana i “nevidljiva”. To mislim da je vrlo signifikantna pozicija. Mnogo manje znacajni autori su dobili svoju dozu slave, a daleko od toga, da se ne zna sta ja radim. Da sam sklona paranoji, pomislila bih da je u pitanju neka zavera. Ovako znam, da je to simptom sredine u kojoj zivim, a ne pripadam. Takodje, naucila sam, sto ne znaci i prihvatila da se rad i kvalitet ne cene, a od Slobe do BoTe sam naucila da od manjeg ima jos manje.

Takodje, sam imala prilike da radim u jednoj kvazi visokoskolskoj obrazovnoj ustanovi, i nakon manje od pola god., sam dala otkaz, na sta sam posebno ponosna. I dan danas, tamo ljudi koji rade, ne mogu nista da urade, a kaljaju svoj obraz za bednu kintu. Danas, kad bih se obratila nekoj ustanovi kulture da radim kao saradnik, honorarac, verovatno je da to ne bi bilo moguce bez partijske knjizice sa odredjenim stazom, tj. lojalnoscu. Jednom sam iz zezanja postala clan jedne male stranke, koja me je zvala 2 puta na neki “partijski parti”, i vise puta da sirim politicki marketing. Naravno, program te, kao i drugih partija je nebitan, najbitnije je ostati na vlasti. Tu sam imala primer, kako partije koriste ljudske resurse iskljucivo za potrebe promocije partije, a da je vidljivost i znacaj clanstva, njihovih kompetencija i referenci minorna stavka, buduci da oni vec imaju “svoje igrace”. Taj sistem, vrlo lici na “rodjacko kumovski” mafijaski klan, u kojem se funkcionise na osnovu finasijskog interesa ili nekog drugog politickog uticaja, koji je opet povezan, sa finansijskim uticajem, tj. kintom, koju ce neko od njih ukljucenih u “biznis” licno dobiti. Tako se namestaju tenderi, kradu ideje na konkursima, preuzimaju projekti, dele sredstva iz linije 484, itd.

Do sada, kao i na dalje, ne ocekujem nista bolje. Ne ocekujem da ce me neko angazovati kao nestranackog strucnjaka, ali ocekujem da ce se isti model politizacije kulture i partokratije siriti, jer u neproduktivnom drustvu, koje nije naucilo da se oslanja na svoje resurse, koje ne razmislja na odrziv nacin, nego je podredjeno logici potrosnje i zabave, u kojem se vrednosti ne izgradjuju nego kopiraju na osnovu loseg, malogradjanskog modela, u kojem se ne zagovara kriticki diskurs i samokritika, mislim i plasim se, strepim da oblici ljudske slobode polako nestaju, da se sve vise pretvaramo u logor, u kojem ce misleci ljudi biti “sirotanovici”, prodavati svoje stanove i bezati na selo, a politika ce se odvijati po istim mafijaskim principima, ko ima veci finasijski uticaj, “ko da vise za Carevo Novo Odelo”.

Uopste nemam iluzija da je pozicija jedne stranke ili njenog prestavnika, pa i Predsednika drzave, zapravo refleksija finasijske podrske tajkuna ili neke druge interesne grupacije, koja po potrebama svog biznisa istura jednu, odnosnu drugu politicku partiju … u tom smislu, neko ko do juce nije imao zavrsen ni fakultet, a ima novaca da moze da uziva do kraja svog i naredna 3 zivota, mi je vrlo sumnjiv, jer je cinjenica da je on, kao i njegov prethodnik, zapravo marioneta i maneken svog finasijera, i zaista mislim da postoji “paralelna realnost”, a da je ovo sto se nama emituje cista “zabava za mase”, Carevno novo odelo … i kako u USA, tako i ovde, … dok odredjenoj kliki bogatasa bude odgovarao Tomica, on ce figurirati u svojstvu predsednika … inace, shvatih juce na putu do svog imanja, zasto volim selo!

Zzvuci mozda eskapisticki,ali  osim sto nema govana po trotoaru, nema guzve u saobracaju, nema uopste guzve, sta vise, vrlo se osecas “elitno”, izdvojeno ali fokusirano. Posebno mi se svidja sto nema vizuelnih zagadjivaca u formi bilborda, reklama, politickih ili drugih neestetskih plakata. Konacno, zivotni prostor nije “samoposluga”, osecas se covekom, a ne potrosacem ili robom. Put do sela je naporan, ali na njemu uspes da “omoris oci” i opustis um, a tek kad zaronis ruke u zemlju, uzmes seme u svoje sake, i kad ti iznikne basta, radosti nema kraja, i prosto receno, jebe ti se, ko je na vlasti, vazno je da kad posejes, padne kisa!

Zato, ne brinem ni za Tomu, a jos manje za Botu, koji ce dobiti dozivotno povlascenu penziju i terapiju, kako dolikuje bolesnom coveku sa vlasti. A ja cu da praktikujem svoje dobrovoljno izbeglistvo na njivi, i jedva cekam da se okolnosti poklope, pa da se preselim definitivno! Ne delim ni njihove strepnje, niti se radujem sto zivim u Srbiji. Kad sam mogla, nisam htela da napustim zemlju, a sad, vraticu sat unazad, oprosticu roditeljima, a posebno ocu, sto su “popusili” ideolosku patku industrijalizacije, dopustili da “Zenska kuca” tj. prva Osnovna Skola u kraju strada, i meni ostavili tezak neimarski posao, da podignem hram slobodnog i odrzivog zivota. Hvala im sto nisu prodali svu zemlju koju su nasledili, pa cu ja imati cime da se bavim u godinama koje dolaze.